Šta čini dobar projekat? – Indikatori i sredstva verifikacije, i kako ih definisati

Da bi naš predlog projekta imao šanse da bude podržan od strane donatora moramo ispuniti neke nužne preduslove. On mora da bude kvalitetno napisan, a to znači da njegovi elementi moraju biti jasno izloženi i međusobno usklađeni. Šta to tačno znači?

To znači da su projektni ciljevi povezani jedan sa drugim, obuhvaćeni politikom strateškog razvoja i odgovaraju prioritetima donatora. Odgovarajuće regionalne/nacionalne/sektorske strategije su dobro identifikovane. Projekat ima jaku i koherentnu unutrašnju logiku. Objavljeni pokazatelji koji se mogu objektivno verifikovati – indikatori – moraju biti adekvatni i realistični. Ciljevi treba da budu dostižni u smislu vremena i budžeta, a njihov uticaj treba da bude merljiv.

Ovom prilikom ćemo se nešto detaljnije pozabaviti indikatorima.

U kontekstu pristupa logičkog okvira jedan indikator definiše standard učinka koji treba dostići kako bi cilj bio postignut. Možda zvuči malo komplikovanije, ali nije. To u praksi znači da se od nas traži da definišemo kvantitativne ili kvalitativne načine merenja napretka projekta i projektnih rezultata, svrhe i ciljeva koji su postignuti. Zbog toga je pun naziv indikatora Objektivno Merljivi Indikator (OMI). Radi se dakle o najobičnijim instrumentima za merenje.

(Ukoliko želimo da projektom ojačamo kapacitet neke škole za modernizaciju nastave: indikatori su npr. 10 nastavnika prisustvovalo radionicama iz te-i-te oblasti; 2 učionice opremljene sa toliko-i-toliko tih-i-tih savremenih alata i pomagala, i sl.)

OMI opisuju ciljeve projekta na operativno merljiv način i tačno određuju koji su to standardi koji moraju biti dostignuti kako bi cilj, svrha i rezultati projekta bili ostvareni. Stoga bi OMI trebalo da budu određeni tako da precizno iskazuju Kvalitet, Kvantitet, Vremenski okvir, Ciljnu grupu i Mesto promene.

OMI pružaju informacije pomoću kojih se proverava izvodljivost postavljenih ciljeva i predstavljaju osnovu za formiranje sistema praćenja i evaluacije toka projekta. OMI dobijamo kao odgovor na pitanja – „Kako možemo da znamo da li se isplanirano zaista i ostvaruje ili se ostvarilo? Čime merimo uspeh?“

• Kvalitet – vrsta (ili priroda) promene (koliko dobro je izvršena)
• Kvantitet – obim/razmera promene (koliko je velika, šta je sve promenjeno)
• Vremenski okvir – kada je promena trebalo da se dogodi (koji je najkasniji rok)
• Ciljna grupa – (za koga)
• Mesto – lokacija (gde)

Dobar OMI je definisan po principu SMARTI (Specific, Measurable, Available, Relevant,Time-bound, Independent), odnosno dobar OMI treba da je:

• Ograničen na cilj koji treba da meri i da je sadržajan, tj. da na precizan način odražava šta je suštinski aspekt cilja.
• Merljiv kvantitativno ili kvalitativno, i moguće ga je meriti u odnosu na činjenice. Svaki indikator treba da odražava neku činjenicu, a ne subjektivni utisak. On treba da ima isto značenje kako za one koji podržavaju sprovođenje projekta, tako i za obaveštene skeptike.
• Dostupan uz prihvatljive troškove i da je zasnovan na raspoloživim podacima. Indikatori treba da proističu iz podataka koji su već pripremljeni i dostupni ili iz onih koji mogu da budu prikupljeni uz ulaganje razumnog dodatnog napora u sklopu administracije projekta.
• Relevantan u odnosu na informacije koje su potrebne rukovodiocima projekta, kao i verodostojan, tj. promene koje registruje mogu direktno da se pripišu samom projektu.
• Vremenski ograničen tako da se zna kada možemo očekivati da cilj/ zadatak bude ispunjen.
• Nezavisan jer indikatori treba da budu nezavisni jedan od drugog, pri čemu se svaki odnosi samo na jedan cilj. Jedan isti indikator ne bi trebalo da bude upotrebljen za opisivanje više ciljeva.

Primera radi, ukoliko je cilj projekta povećana sigurnost na lokalnim i regionalnim putevima u xyz okrugu dobri indikatori bi mogli biti “smanjen broj saobraćajnih nesreća za xy procenata u periodu 2017 – 2xyz” ili “xyz lokalnih i regionalnih puteva sa pojačanom horizontalnom i vertikalnom signalizacijom”; ili ukoliko je cilj projekta smanjenje zagađenja jezera X u opštini Y dobri indikatori bi bili “sanirano x divljih deponija u periodu 2017 – 2xyz”, ili “postavljena X znaka zabrane odlaganja otpada u području jezera” itd.

Direktni indikatori odražavaju promene kojima projekat teži (proizvedene tone, isušeni ari, kandidati koji su diplomirali itd.). Ponekad nije moguće ili nije ekonomično direktno meriti promenu. U takvim slučajevima moraju se koristiti indirektni indikatori (učenici šestog razreda kao indikator pismenosti, standard stambene izgradnje ili kupovina bicikala kao indikator prihoda poljoprivrednika). Svakako je bolje imati više od jednog indikatora.

Uz svaki indikator moramo da navedemo i izvor provere (verifikacije), odnosno u kom dokumentu ili na kom mestu će biti dostupna informacija o kvalitetu promene u odnosu na početno stanje, odnosno na koji način će biti

dokumentovana merljivost realizacije (Izveštaj nekog državnog organa, projektna dokumentacija, računovodstveni podaci, i dr.).

U nekim slučajevima informacije potrebne za merenje indikatora (sredstva verifikacije) nalaze se u postojećim izvorima. U ostalim slučajevima, informacije moramo sakupljati, na primer, anketama, temeljnim studijama itd. Bilo kako bilo, sredstva verifikacije moraju biti sagledana u odnosu na: relevantnost informacija, pristupnost, troškove, pouzdanost. Indikatori su korisni samo u meri u kojoj sredstva verifikacije mogu da budu ustanovljena. Skupi, nepouzdani ili oni za čiju je primenu potrebno dosta vremena, moraju biti zamenjeni drugim merljivim indikatorima.

Sredstva verifikacije trebalo bi razmotriti i utvrditi u isto vreme kada i indikatore. Na ovaj način biće omogućeno testiranje toga da li indikatori mogu da budu realno izmereni, uz ulaganje razumne količine vremena, novca i napora. Indikatori za koje ne možemo da pronađemo odgovarajuće sredstvo verifikacije moraju biti zamenjeni drugim, merljivim indikatorima. Sredstva verifikacije treba tačno da pokažu:

• koje informacije treba učiniti dostupnim (npr. informacije iz administrativnih evidencija, posebnih studija, anketa urađenih na uzorku, informacije dobijene posmatranjem itd.);
• gde, odnosno u kom obliku treba sakupiti informacije/dokumentovane izvore podataka (npr. izveštaji o napretku, projektni računi, zvanična statistička dokumenta, sertifikati o obavljenom inženjeringu itd.)
• ko treba da sakupi/obezbedi informacije (npr. radnici na terenu, timovi za anketiranje pod ugovorom, okružni zdravstveni centar, tim za upravljanje projektom itd.)
• kada/koliko redovno te informacije treba obezbeđivati (npr. na mesečnom, kvartalnom, godišnjem nivou itd.)

Autor: Dušan Bugarski, Projektno savetovalište