Izbegnite ove greške i korak bliže ste ostvarenju vaše ideje

Pisanje predloga projekta sledi nakon što smo prepoznali potencijalnog donatora. Još uvek nije dovoljno razvijena svest o mogućnostima finansiranja iz različitih fondova, uglavnom usled nedovoljne informisanosti. Većina institucija i pojedinaca prvu i najčešću grešku pravi na samom početku: prisutan je strah da je to jedna užasno komplikovana stvar sa najverovatnije nepovoljnim ishodom. Međutim, nema mesta bojazni – ukoliko imate dobru ideju samo pisanje projekta ne predstavlja nuklearnu fiziku: uz predan rad, poštovanje kriterijuma i pravila igre šanse su na vašoj strani!

Svaki donator ima svoje specifične ideje, interese i prioritete. Zbog toga je neophodno proveriti da li se naša firma, organizacija ili institucija uopšte uklapa u okvire donatorskog programa: moramo imati na umu da je ne jedna aplikacija odbijena zato što podnosilac uopšte nije bio podoban, prihvatljiv („eligible“) za finansiranje u datom programu u okviru kojeg je podneo prijavu.

Kada smo utvrdili da se naša ideja i interesi donatora poklapaju, prva i osnovna stvar jeste pažljivo proučavanje projektne dokumentacije sa posebnim naglaskom na instrukcije za aplikante.

Žalosna je istina da najmanje trećina (!) predloga projekata u startu bude odbačena usled tako trivijalne stvari kakva je administracija! Dakle već pri administrativnoj proveri donator odbija svaki treći predlog projekta zbog:

1. Probijenog roka za podnošenje prijave
2. Nepotpisane ili pečatom institucije neoverene dokumentacije
3. Nekompletnosti prijave (nisu dostavljeni svi traženi prateći dokumenti)
4. Probijenog projektnog budžeta (traženi iznos nije u okviru predviđenog)
5. Troškova koji nisu predviđeni za finansiranje…i sl.

Pored ovoga, većina novopečenih autora predloga projekata suočava se sa nekoliko predrasuda koje itekako mogu da utiču na konačni (ne)uspeh. Jedna od najčešćih je „što više novca tražim više ću dobiti“. U stvarnosti, stvari stoje potpuno drugačije: što je budžet veći, sredstva je teže dobiti. Najveća sredstva se u praksi odobravaju samo najvećim organizacijama koje u svom portfoliu imaju niz uspešno implementiranih projekata.

Druga česta predrasuda jeste „laži i preuveličavanja povećavaju šanse da projekat bude odobren“. Ne, to se ne isplati. Svakome je naravno stalo da sebe, svoje ideje, svoje sposobnosti i organizaciju prikaže u što boljem i ružičastijem svetlu, ali se u tome veoma često pretera. Koliko god da smo savršeni, našim projektom sasvim sigurno nećemo obezbediti mir u svetu, sprečiti globalno zagrevanje, ograničiti proizvodnju nuklearnog naoružanja ili rešiti problem odliva mozgova. Suština je da treba izbegavati bombastične izjave, preširoko postavljene projektne ciljeve i planove koji su nerealni u odnosu na postojeće kapacitete.

Sve počinje od projektne ideje, ali kada dođe do pisanja predloga, ta ideja mora biti veoma dobro razrađena. Ideja – sjajna, briljantna, kako se niko toga ranije nije setio – ipak sama po sebi nije dovoljna. Tokom pisanja moraćemo da definišemo probleme koje želimo da rešimo; ciljeve projekta, projektne aktivnosti i na kraju rezultate. Na kraju, ali ne i najmanje važno, itekako dobro ćemo morati da prikažemo njihovu međusobnu povezanost.

Tu dolazimo do karakterističnih grešaka koje se često ponavljaju a koje se mogu podeliti u nekoliko opštih grupa:

1. Projekat ne korespondira sa ciljevima i prioritetima konkursa
2. Kontekst projekta i problemi koji se rešavaju nisu precizno definisani – naime, često se dešava da nije precizno opisana situacija u državi, regionu ili mestu realizacije projekta niti su precizno definisani problemi koji se projektom rešavaju. Umesto toga se koriste labavije, neobavezujuće formulacije i opšta mesta. Nema dakle pozadinskog konteksta problema, niti je problem usklađen sa ciljnim grupama koje su previše uopšteno opisane. Ovako neprecizna identifikacija dovodi u pitanje opravdanost celog projekta.
3. Aplikanti često ne žele da priznaju da postoji mogućnost da tokom realizacije njihove sjajne ideje dođe do nekih problema, odnosno da postoji određena šansa da ta realizacija ne teče kao po loju. Zato izbegavaju da definišu potencijalne rizike u projektu, što je dvojako pogrešno: identifikacija rizika se boduje prilikom evaluacije, a sa druge strane potrebno je imati definisanu metodologiju izbegavanja pretpostavljenih rizika ili mera za njihovo ublažavanje ukoliko se pojave.

Najvažnije je imati na umu da su pretpostavke jednostavno zabranjene! Moramo biti svesni da evaluator raspolaže samo i isključivo onim informacijama koje smo u aplikacionom formularu napisali, objasnili i analizirali u za to predviđenim sekcijama. Drugi jako bitan element jeste taj da je samo pisanje projekta od presudne važnosti bez obzira na kreativnost i inovativnost same ideje.

Na samom kraju, treba da budemo svesni i grozne istine da prosečno svega 10-25% predloga projekata bude odobreno za finansiranje. Na ovom mestu obično dolazi do najveće od svih velikih grešaka kada je pisanje projekata u pitanju: odustajanja od drugih projekata ukoliko prvi put nismo dobili sredstva. Nema odustajanja! Jer, najsigurniji način da ne dobijemo finansiranje jeste da i ne pokušamo da ga dobijemo. Logično, zar ne?

Autor: Dušan Bugarski, Projektno savetovalište